Апел за помоћ

Поштовани пријатељи, Срби и Српкиње широм света,

         Од пре нешто више од две године, постоји и вредно се труди једна важна организација српских жртава рата у Босни и Херцеговини, за коју можда нисте чули. Зове се „Удружење жена жртава рата Републике Српске“. Чланице овог Удружења, сада њих преко четири стотине, за време сукоба 1992. – 1995. биле су силоване, подвргнуте најбестијалнијим тортурама и разноврсним другим облицима суровог малтретирања од стране муслиманских и хрватских војних и полицијских снага и цивилних установа. Њихов циљ – и разлог зашто су основале ово „Удружење“ – је јасан и частан: да њихова патња буде препозната и призната и да се њихови мучитељи, чији су идентитети и места боравка познати, најзад изведу пред лице правде.

          У оквиру њихове досадашње делатности – изузетно плодне када се узме у обзир скромност, а у овом тренутку практично непостојање, материјалних средстава – чланице „Удружења“ већ су постигле више него што се могло очекивати. Први, и најглавнији успех, било је то да су на значајан начин допринеле култури сећања о игнорисаној и омаловажаваној патњи српског народа у Босни и Херцеговини за време ужасног рата који је тамо беснео скоро четири године. У оквиру  те драгоцене делатности, прикупиле су неколико стотина језивих сведочанстава српских жена-жртава и, у сарадњи са Републичким центром РС, објавиле су на српском и енглеском петнаест најпотреснијих у књизи „Наша исповијест: жене жртве рата из Републике Српске, 1992 – 1995“, која је имала промоције у Њујорку, Вашингтону и Београду. Свет је о томе по први пут чуо само захваљујући – њима.

          Оснивањем овог Удружења, многобројне српске паћенице рата најзад су добиле свој колективни глас, свог заступника пред моћницима Босне и Херцеговине и света. Пре само недељу дана, председница Удружења госпођа Божица Живковић – Раилић била је у Сарајеву, где се састала са главним тужиоцем Хашког трибунала, Сержон Брамерцом, да захтева правду за српске жене жртве рата. До недавно, ниједна организована група која би у име једне од најрањивијих категорија ратних жртава тако нешто могла да учини – није постојала.

          Удружење је у оквирима својих ограничених могућности спонзорисало и психолошке радионице за ресоцијализацију жена жртава, тешко физички и психички оштећених ратним патњама. Намера је да се са тим преко потребним активностима настави, али тренутно нема од чега.

          Најзад, као званично тело, основано и признато по важећим законским прописима Републике Српске, Удружење у најширем погледу заступа и штити друштвене интересе српских жена које су биле изложене силовању и другим ратним страхотама, често на најбестијалније начине. Удружење пред законодавним органима и грађанским властима активно лобира за признање статуса и за одговарајуће друштвене бенефиције за српске жене жртве рата.

          За досадшњи неуморни труд, Република Српска је „Удружење жена жртава рата“ прогласила за организацију од посебног друштвеног значаја.

          Међутим, поред тог признања које је од непроцењивог моралног значаја, Република Српска очигледно није у могућности да ово Удружење подржи и на материјално опипљив начин, што би му омогућило да настави са радом и да избегне гашење услед непостојања оперативних средстава за даљу активност.

           И то је предмет нашег Апела вама, којим се придружујемо приложеном апелу председнице Удружења, госпође Живковић – Раиловић. Да ли Република Српска има обавезу да подржи ово Удружење и колико, то је питање за политичаре да одговоре на њега. Али на питање: да ли сваки Србин и свака Српкиња који су у могућности да помогну „Удружењу жена жртава рата Републике Српске“ имају моралну и патриотску дужност да то учине? одговор је само један и недвосмислено јасан. Да.

          Зато вас молимо, не само у српским земљама – Србији, Републици Српској и Црној Гори – него и широм света, где год били, да одвојите понешто од вашег вишка, ако га имате, и да доставите Удружењу жена које су за време рата сурово страдале да би ви данас могли, колико толико, да уживате благодети слободе и мира.

          Молимо вас да пошаљете прилог, без обзира колико велики или колико мали био, да би ове храбре и напаћене жене могле да наставе да се боре за себе, и за све вас. Ниједан прилог им неће бити безначајан у очајној ситуацији у којој се налазе. Молимо вас да отворите ваша срца и помогнете им.